Intel je napokon lansirao novu generaciju procesora namenjenih pločama sa socketom LGA-2011. I dok korisnicima običnih procesora firma maštu već golica 14-nanometarskim procesorima Broadwell, zahtevni entuzijasti i profesionalci maraće da se zadovolje derivatom arhitekture Ivy Bridge.
Platforma LGA-2011 u kontekstu stolnih računara u teoriji predstavlja najbolje što je Intel zahtevnom korisniku spreman da ponudi. Na ploče s čipsetom X79 i socketom LGA-2011ugrađuju se naime stolni derivati serverskih Xeon procesora, u kojima je integrisana grafika zemenjena dodatnim jetgrama i većim, četverokanalnim memorijskim kontrolerom. Dosadašnji procesori za ovu platformu temeljili su se na 32-nanometarskoj arhitekturi Sandy Bridge, a Intel unatoč paralelnom predstavljanju modernijih arhitektura Ivy Bridge (22nm), Haswell (22nm) i, na ovogodišnjem IDF-u, Broadwell (14nm), nije modernizovao sve dosad, predstavljanjem Ivy Bridge E procesora.
Zašto lansirati derivat stare arhitekture i zašto u opšte čekati toliko dugo da bi se platforma osvežila? Platforma LGA-2011 nema baš veliku publiku, a uz to se primarno troši na serverima, gde je kontrola kvaliteta i kompatibilnosti komponenta znatno rigoroznija, a testiranje traži vreme.
Manja površina
Ivy Bridge E u odnosu na svog prethodnika donosi relativno malo novosti, što zapravo i nije čudo jer Intel u poslednje vreme ponajviše nadograđuje integrisanu grafiku, koje u ovakvim procesorima nema. Najbitnija je novost prelazak na 22-nanometarski proizvodni proces te činjenica da se pod metalnom kapom procesora nalazi relativno mali komad silicijuma površine 257 mm2 (u odnosu na 435 mm2 kod Sandy Bridgea E). Drastično smanjene površine procesora nije samo zbog finijeg proizvodnog procesa, već i jer se kod Ivy Bridgea E ne primenjuje tzv. die harvesting, odnosno isključivanje nefumkcionalnih jezgara. Naime, šesterojezgreni Sandy Bridgeovi E imaju zapravo osam jezgara, ali dve nisu posve funkcionalne, pa su isključene. Drugim rečima, reče je o škartu nastalom pri proizvodnji serverskih osmerojezgrenih procesora. Rezultat je manje površine i boljeg proizvodnog procesa niža potrošnja, no tome unatoč Ivy Bridge E i dalje ima 130-vatni TDP kao i njegov prethodnik . Ivy Bridge E također donosi punu podršku za PCIe 3.0 (40 laneova) te 1.866-megahercnu DDR3memoriju. S druge strane, Intel s novim procesorom nije predstavio i novi čip set, pa se platforma i dalje temelji na starom čipsetu X79, koji za razliku od modernih rešenja za LGA-1150 slot ima svega dva SATA 6Gb/s porta (od ukupno šest) i nema integrisani USB 3.0 kontroler. Samim time vlasnici postojećih ploča s čipsetom X79 moći će nakon nadogradnje BIOS-a iskoristiti novi procesor. Doduše uz jednu iznimku: Intel je vlasnike ličnih X79 ploča u ovom aspektu ostavio na suvom, pa su oni prisiljeni da uz novi procesor kupe i novu matičnu ploču.
Tri jaka
Intel je na tržište odlučio da izbaci svega tri različita Ivy Bridgea E. Perjanica je ponude Core i7-4960X, sa čest jezgara, 15 MB cachea, temeljnim taktom od 3,6 GHz i maksimalnim Turbo Mode taktom od 4 GHz. Ovo je ujedno i jedini intelov procesor koji fabrički doseže takt od 4 GHz (maksimalni je takt najbržeg LGA-1150 procesora 3,9 GHZ). Cena ovog modela za narudžbe od minimalno 1000 komada iznosi nemalih 990 USD.
Nešto sporiji, a na tržištu zasigurno popularniji, jeste model Core i7-4930K. On također ima šest jezgara s podrškom za Hyper Threading, no nešto manje cachea (12MB) te niži takt (3.4 GHz standardno, 3,9 GHz u Turbo Modeu). Cena je ovog procesora 555 USD.
Naposletku je tu i Core i7-4820K s osetno nižom cenom od 310 USD. Ovaj procesor ima manje aktivnih jezgara (četiri umesto šest), manje cachea (10MB) i radni takt od 3,7 GHz, odnosno 3,9 u Turbo modeu. Sva tri spomenuta procesora imaju otključan množitelj, što će reći da se bez problema overclockuju.
U kontekstu overclockovanja treba spomenuti da procesori Ivy Bridge E, poput svojih prethodnika, podržavaju različite omere internih sabirnica. Tako je osim standardnog strapa pri kojem temeljni takt sistema iznosi 100 MHz, korisnici mogu koristiti i dva druga strapa, pri kojima temeljni takt iznosi 125 i 166 MHz. Smisao korištenja različitih strapova jest fleksibilnost pri overclockovanju, što zagriženim entuzijastima omogućava da iz sistema izvuku poslednji gram performansi .