Sreda, 18. septembar 2013. – Milentija Popovica 5, Hyatt Regency Hotel, Lower Lobby, 11070 Novi Beograd
Da li postojeća podela tržišta distributera kablovskih TV programa zasnovana na geografskom modelu prevaziđena novim IP TV servisima i servisima bežičnog prenosa TV signala? Koja tehnološka rešenja najbolje rešavaju problem nepostojanja tehnoloških uslova za kablovsku TV mrežu u ruralnim sredinama u Srbiji? Zašto je stopa rasta broja domaćinstava sa kablovskim TV programima sve veća uprkos ekonomskoj krizi i zašto u naplati tih računa ne postoji problem koji postoji u naplati pretplate za RTS?Da li rast broja korisnika kablovske televizije može ujedno dovesti do rasta broja korisnika interneta u Srbiji? Koji državni resursi su na raspolaganju u procesu širenja mreže kablovske televizije i interneta na onaj deo Srbije koji do sada nije pokriven? Koji modeli elektronske trgovine za krajnje korisnike su primenjivi u procesu digitalizacije televizije u Srbiji? Da li su proces digitalizacije i proces širenja mreže kablovske televizije povezani i koji modeli postoje u državama regiona?
Teško je naći oblast privrede u Srbiji u kojoj je konkurencija toliko maligno oštra i beskrupulozna, kao što je to slučaj sa tržištem kablovskih operatora u Srbiji. Veliki deo tih sukoba omogućen je činjenicom da se brojnim nerešenim pitanjima tržišta kablovske televizije, koja je danas jedini način gledanja TV programa za blizu 60 posto građana Srbije, bave zakoni koji su odavno prevaziđeni i potpuno neupotrebljivi.
Od vremena kada su polulegalni kablovski operatori uvodili kablovsku televiziju kablovima koji i dan danas vise sa krovova pojedinih stambenih zgrada u Beogradu, do današnjeg stanja u kome na tržištu postoje tri ključna i velika igrača, koji stalno rastu, jedino što je ostalo netaknuto, jeste arhaična i tragikomična zakonska regulativa. Neprimenjiva i arhaična medijska zakonska regulativa je omogućila pravi haos na tržištu kablovske televizije, i međusobnu borbu kablovskih operatera do istrebljenja, po modelu svako za sebe i svi protiv svih, bez ikakvih pravila. SBB ne dozvoljava emitovanje Telekomovih sportskih kanala TV Arena sport, dok Telekomov IP TV ne emituje Sport Klub. Telekom Srbija tiho opstruira dobijanje dozvola za kablovsku kanalizaciju, i tako sprečava sve ostale kablovske operatore da šire svoju mrežu, pa čak ni PTT Srbija, kao državna kompanija često ne može da dobije upotrebljivu kablovsku kanalizaciju. Sam PTT KDS, godinama je držan u podrumu sistema PTT Srbija, a jako je teško oteti se utisku da je u pitanju plod lobiranja konkurentskih kablovskih operatora, kojima je prethodno poslovodstvo PTT Srbija očigledno činilo ogromnu, višemilionsku uslugu u evrima, tako što je praktično ukinulo bilo kakav marketing ili fondove za proširenja broja korisnika PTT KDS. Tako sada dolazimo do apsurda da PTT Srbija za šest meseci realizuje planove proširenja PTT KDS mreže, koji navodno nisu mogli biti sprovedeni u prethodne 4 godine, a neto dobit od 190 miliona dinara projekta pretvaranja PTT KDS u Pošta net servis, i to za samo za pola godine, govori sama za sebe o potencijalu rasta tržišta kablovske televizije u Srbiji. Takođe, tu je i mreža malih kablovskih operatora u unutrašnjosti Srbije, koji u pojedinim delovima Srbije imaju potpuni monopol, i spregom sa lokalnom samoupravom u pojedinim gradovima, održavaju stanje u kome niko drugi ne može da uđe na tržište kablovske televizije. Tu je i činjenica da i dalje veliki deo tržišta kablovske televizije pokrivaju mali kablovski operatori koji ne zadovoljavaju ni minimum tehničkih uslova koje propisuje zakon, i dalje se sa krova na krov prevlače kablovi, a ozbiljna primena zakona u ovoj oblasti, veoma brzo bi dovela do ukrupnjavanja na tržištu kablovske televizije, gde bi primat preuzeli ozbiljni kablovski operatori, sposobni da investiraju i dalje šire bazu korisnika kablovske televizije u Srbiji. Formiranje cena kablovske televizije u Srbiji potpuno je van kontrole, teritorijalni princip je izražen u velikom delu Srbije, tako da jako teško možete da promenite kablovskog operatora, pa se onda i shodno tome naplaćuje monopolistička cena, po modelu „uzmi ili ostavi“. Dva najveća kablovska operatora, SBB i Telekom Srbija, su u manje ili više odmaklom procesu promene vlasništva u doglednoj budućnosti, tako da je galimatijas na tržištu kablovske televizije potpun, a najavljeni i skupo plaćeni proces digitalizacije samo je dodatna mirođija u ionako isuviše gustoj čorbi. O desetinama stranih kablovskih TV programa, koji odvlače sve veći deo oglašivačkog tržišta u Srbiji, i nalaze se praktično potpuno van pravnog, poreskog i fiskalnog sistema Srbije, da ne govorimo.
Nedavno odbijanje SBB da u ponudu svoje kablovske mreže uključi pakete kablovskih TV programa televizije Pink, otvorilo je čitav niz potpuno novih pitanja o ulozi kablovskih operatera u Srbiji, ovoga puta u svetlu slobode medija. Ukoliko su kablovski operateri već danas jedini način gledanja televizije za oko 60 posto stanovnika Srbije, i ako oni po postojećoj zakonskoj regulativi imaju potpunu autonomiju kada je reč o tome koji će se kanali nalaziti na njihovoj listi programa, to otvara pravi mali svemir mogućnosti za gušenje medijske slobode i bilo kakve kritike vlasti. Umesto da po modelu koji je uobičajen u državama Evrope, pravo emitovanja dozvola televizija za emitovanje na kablovskoj televiziji bude nadležnost RRA, uz obavezu da svi operatori moraju da uključe u svoju ponudu programe koji imaju dozvolu RRA, u Srbiji je po postojećem zakonu, naravno teoretski govoreći, moguće da kablovski operater odluči da ne emituje bilo koji srpski program, uključujući i RTS. Taj pravni vakum prebacuje priču sa polja međusobnog rata kablovskih operatora oko kanala koji su u njihovom vlasništvu, na polje mogućnosti gašenja medija koji iz bilo kog razloga smetaju političkim centrima moći, konkurenciji ili bilo kome ko ima novca i želje da iz bilo kog razloga ućutka neku televiziju. Što televizija ima veću gledanost i bolji program, to je opasnost da nekome zasmeta drastično veća, a pošto veliki deo građana tehnički nema mogućnost da promeni operatora kablovske televizije, građanin jednostavno nema nikakav izbor i u potpunoj je vlasti kablovskih operatora. Tu se krug apsurda potpuno zatvara, a očigledno će ga vrlo brzo preseći Misija EU u Beogradu, pošto je ovakvo stanje potpuno nespojivo sa bilo kakvim aspiracijama Srbije da bude civilizovana država ili članica Evropske unije.
Upravo zato, pitanje usvajanja medijskih zakona, zakonskog regulisanja statusa kablovskih operatora, ali i same digitalizacije kao neminovnog procesa tehnološkog napretka televizije u Srbiji, postaju jedan od glavnih prioriteta procesa pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. Odlazeći šef Misije EU u Srbiji Vensan Dežer, ostavio je svom nasledniku Majklu Devenportu pitanje medijskih zakona i digitalizacije, kao jedan od gorućih prioriteta u pregovorima Srbije i EU. Pošto je EU dala milione evra za opremu neophodnu za proces digitalizacije koje i dalje nema i praktično je deset meseci sa novom Vladom Srbije radila na novim medijskim zakonima, koji nisu ni došli do skupštinske procedure, sasvim je jasno da će ukoliko se tu ne nađe adekvatno i brzo rešenje, biti ozbiljnih problema u samom procesu početka pregovora Srbije o članstvu sa Evropskom unijom. A pošto je koncept nacionalnih televizija u Srbiji praktično pred ekonomskim slomom, i pritisak konkurencije desetina stranih kanala sa kabla je praktično neodoljiv, nameće se kao potpuna neminovnost uvođenje zakonskog reda u tržište kablovske televizije, sistem oglašavanja, dobijanja dozvola za emitovanje i same uloge i ovlašćenja kablovskih operatera. Da ne bismo za koju godinu shvatili da neki novi budući strani vlasnici SBB, Telekoma Srbija ili možda čak i PTT Srbija, nemaju interes da razvijaju medijsku industriju Srbije, već medijsku industriju svojih zemalja. Sa svim društvenim i ekonomskim posledicama koje to povlači sa sobom, posebno ukoliko kupci budu iz arapskog sveta, Kine ili nekih drugih država koje nemaju nikakvu tradiciju slobode medija. Upravo zato, neophodan je jasan i predvidiv sistem zakona koji će obezbediti dugoročni razvoj medijske industrije, i sprečiti ozbiljne anomalije tržišta kablovske televizije koje već sada prete da naprave mnogo veću i širu štetu od bilo čega što danas možemo da predvidimo.
Naime, konferencija „Tržište kablovske televizije u Srbiji – Tehnološki i investicioni modeli “ trebalo je da se bavi prvenstveno pitanjima koja se odnose na njen naziv. Umesto toga, ova konferencoja bavila se, po ko zna koji put, pitanjima digitalizacije, odnosno uspostavljanja i eksploatacije digitalne terestričke TV radio-difuzne mreže u DVB-T2 sistemu, uključujući (digitalne) bežične širokopojsne komunikacione mreže nove, četvrte generacije (bezicni Internet).Nije tacno da je citav proces (digitalizacije) usporen zbog nepostojanja posebnog pravnog akta o elektonskim medijima, kao i činjenica da u Srbiji radi više od 130 televizija, što utiče na nedostatak frekvencija. Proširenjem digitalne Inicijalne mreže sa frekvencijdkim kanalima bivše analogne terestričke TV radio-difuzne mreze K-5 (“TV Avale”) do kraja ove godine izvršiće se 60-70% digitalizacije TV, po rešima direktora RATEL-a izgovorenim pred nadležnim skupštinskim odborom. Pošto je svaki “digitalni” frekvencijski kanal u DVB-T2 sistemu “nosač” za skoro 20 razlicitih TV programa, u zavrsnoj fazi digitalizacije nedostak frekvencija odnosno frekvencijskih kanala neće biti ni slušajno ograničavajući faktor, osim ako se za par godina u Ženevi donese odluka da se i UHF opseg oko 700 MHz ustupi za bežične širokopojasne komunikacione službe. Ali, otom potom. (Ograničavajući faktor je nedostatak komercijalnog posla – reklama). Posebnim pravnim aktom o elektronskim medijima (bolje: zakonom o audio i audio-vizuelnim medijskim uslugama) trebalo bi urediti pitanja koja se odnose na ove medije (oblike) javnog informisanja, a ne na odgovarajuđe digitalne medije javnog komuniciranja (u sistemu DVB-C2, DVB-T2, IPTV). Dolazi, ili je već došlo do velike zbrke između medija javnog informisanja, s jedne strane, i medija masovnog (elektronskog) komuniciranja, s druge. Zbog toga su neki učesnici i na ovoj konferenciji prakticno promašili temu. (Ili je tema pogrešno određena).
